[ Pobierz całość w formacie PDF ]
"Sumnjaa u to?" %7Å„ena je izgledala uvreðena. "Govorim u ime Drevnih."
"Oni govore preko tebe", odvrati Ito. "Ti si samo lutka."
Najd~el polo~i najstarijem sinu ruku na rame da ga umiri. Ito nije bio
pomirljiv kao Bend~amin. "Pitanje je samo", reèe Najd~el, "zaato su nazad
poslali telo?"
"Recimo da Drevni imaju nekoliko teorija." %7Å„ena se pribrala i sad ih je
gledala s visoka. "Vrlo slo~enih. Teako ih je valjano objasniti..."
"Primitivcima kao ato smo mi?" upita Nika uz mudar osmeh.
%7Å„ena frknu. "Ja ne koristim takav prizeman govor. Mada svakako postoje
razlike izmeðu nas. Ja sam bila u direktnom dodiru sa Drevnima. Na mentalnom
nivou."
"Sigurna sam da je to divno", reèe Nika.
U njenom glasu nije bilo ni prizvuka zlobe, ali Najd~elu je bilo teako
da se ne nasmeje oatrici skrivenoj u tim reèima. On i Nika bili su mnogo
stariji od ove ~ene, ali ako ikada postane tako ukoèen i mrtav kao ona, odmah
æe sebi razneti glavu. Toliko o Premoaæivanju sa Drevnima. Odluèio je da ni ne
pokuaa kad su mu ponudili, kada su Zemljani smislili prefinjen metod. Sada se
setio i zaato.
"Oèekujem od vas da se starate o odbrani koju æu ovde postaviti", reèe
~ena, i dalje odmeravajuæi Niku kao da tra~i nagoveataj zlovolje. Premoaæivaèi
su èuveni po uvredljivosti.
"Odbranu?" zaèudi se Ito.
"Protiv maaina. Mo~da æe pokuaati da odseku ovaj Vrt."
Ito se sumnjièavo namrati. "Odavno nisam video nijednu maaku ovde."
"Napadale su ostale Vrte da ih zapeèate."
Najd~el klimnu dok je u njemu rastao stari bes.
Premoaæivaè im pru~i kontrolnu ploèu. "Postoje joa neki prizori u
podacima koje ste izvukli iz mrtve ~ene."
Na povraini su svetlucale slike. Prizor crnih rupa - oatrih taèaka na
pozadini od sedefastog svetla. Peve je nastao njihovim sudarom. Ploèa je bila
usavraen model. U Najd~elovim èulima oglaaavale su se brze, prolazne slike.
4. AGONIJE GRAVITACIJE
Zarobljene u ludaèki uskovitlanom zagrljaju, dve crne rupe se kreæu
spiralno ka unutra, ka konaènom spoju. Kako se primièu, sve br~e se okreæu
jedna oko druge. Svaka povlaèi onu drugu, iste~uæi omotaè svake rupe u
izmuèeni, jajasti oblik.
U poslednjim trenucima manja crna rupa iste~e i savija svoj
prostor-vreme, zraèeæi krik gravitacione agonije: talase. Oni se uvijaju i
zapljuskuju oko manje rupe, a onda se odra~avaju i prelamaju oko veæe.
Stvaraju se vrtlozi. Stalni talasi pulsiraju izmeðu njih. Postaju sve dublji
kako se primièe trenutak smrti manje rupe. Energija se peni oko nje, u obliku
sve dubljih gravitacionih talasa koji se vrtlo~e i poigravaju u sve manjoj
pukotini.
Uz konaèni vrisak napona i uvijanja, manja rupa se zariva u veæu. Ali
energija talasa nije izgubljena. Ostaje gust paket talasa koji zapljuskuju
obalu fatalnosti.
Taj paket æe se rasuti, krvareæi u svemir... ako se ne uplete joa
materije. Baa u tom trenutku sti~e precizno usmeren tok guste mase,
krivudajuæi svojom putanjom. U punom obliku Jednaèina Opateg Polja - kako ih
je odavno vizionarski predvideo Ajnatajn, i naravno mnogi drugi najviai umovi
airom galaksije, jer Priroda otvara svoje tajne mnogim naèinima razmialjanja -
prostor-vreme mo~e da se zakrivi. Gravitacioni talas je oscilacija u
zakrivljenosti prostora-vremena, kao talasiæ na moru. Ali jednaèine nisu
linearne. To znaèi da i talasanje izaziva dalju zakrivljenost. I sama
gravitacija ima masu.
Nadolazeæi plavo-beli tok sabijene mase se uvija, privuèen paketom
talasa. Plimne sile vuku sada neugasivu materiju u prelepu spiralu. Iz
daljine, srebrnasti sjaj sledi put nalik na komore nautilusa, stvorenja
roðenog u drevnim okeanima Zemlje, evolucijom uoblièenom u klasiènu
geometriju.
Sada poèinje pravo nasilje. Bezvuèno, brzo i sigurno.
Masa odbija gravitacione talase, primoravajuæi ih da dostignu joa veæe
amplitude. To privlaèi masu sve dublje unutra. Spirala se su~ava. Talasi se
nastavljaju jedni na druge. Istezanje i uvijanje prostora-vremena postaje sve
dublje. U jednoj jedinoj mikrosekundi nastaje nova vrsta stvaranja: stalno,
samodovoljno zakrivljenje prostora-vremena. Za jednu sekundu ono se airi, kao
celovita struktura. Viaak energije kaplje kroz talase, zraèeæi napolje, ka
nedose~noj veènosti.
Ljudi koji æe kasnije zaæi u taj svet nazvaæe ga Klin. Ime nije
elegantno, ali je delimièno i taèno. Stvorili su ga talasi zabijeni kao klin
izmeðu dve crne rupe. Sada orbitira oko jedne kuglaste rupe, grobnice ogromne
kolièine izgubljene materije.
Ali krajnja kap mase, dodata u kljuènom trenutku - to nije izgubljeno.
Nalazi se unutar Klina. To je bio prvi doprinos obiène materije egzotiènim,
prozirnim zidovima Klina.
Prva vla~na zemlja, u keramièkoj saksiji.
5. TRI MILIJARDE GODINA
"Upeèatljivo", oprezno reèe Najd~el. Njegova porodica je mrmljala,
iznenaðena snagom prizora koji im je puaten u èula.
"Joa nikad nisam videla kako je to uraðeno", reèe Nika. "Ali to je bilo
davno, pre mnogo hiljada godina..."
"Postoji datum", reèe ~ena. "Ka~e da je ova slika stara tri milijarde
godina."
"Ali, ja znam..."
"Naravno." %7Å„ena izvi gornju usnu u dostojanstvenom podsmehu. "Tri
milijarde godina proalosti te ~ene. `to nam daje prvi uvid u poreklo svih
tela. Dolaze iz zaista daleke buduænosti. Iznenaðena sam ato æe ljudi i tada
postojati."
"Pobogu, milijarde", reèe Ito. "`ta mo~e biti va~no posle toliko
[ Pobierz całość w formacie PDF ]